Tehnologija reprodukcije audio signala je nastala i odredjena je na samom početku dvadesetog veka (1907!) pojavom zatvorene (vakuum – bez vazduha) elektronske cevi. Najranije konstrukcije su najjednostavnije – jednosmerni napon koji prolazi kroz rešetku i omogućava pojačanje! Tehnologija je postavljena kao TRIODA – jedna, dve, tri tačke kontakta!
To rešenje se pokazalo kao istinsko, prirodno pojačanje signala – jedna žica nosi promenljivi napon koji predstavlja signal, dok je druga žica povezana na referentni napon, obično uzemljenje i taj princip je uspostavljen kao SINGLE-END.
Model da se napon (kao oznaka sadržaja, jačine i bogatstva zvuka) prati i prenosi u stvarnom vremenu je imao svoje zvučne prednosti ali je imao i svoja ogrančenja u maloj izlaznoj snazi pojačanja (od 1,5W do 3,5W) i zahtevu za zvučnik koji može da prihvati tako niski električni nadražaj. Prve elektronske cevi su korišćene za prenos telefonskog signala u Americi a kasnije (nastankom zvučnog filma) za ozvučenje bioskopa.
Elektronska cev je preživela tehnološki razvoj, uvodjenje tranzistora, čipova … i dokazala da je najstarija tehnologija neprevazidjena za vernost reprodukcije. Nikakva tehnička merenja frekventnog opsega, merenja tzv. “distorzije” zvuka ne mogu da prevare naše uvo kad sluša uredjaje sa SE tehnologijom. Snaga jeste mala ali tačnost, neposrednost, kontrast izmedju instrumenata i vokala, dinamika i brzina odziva zvučne slike se jasno pokazuju!
Dva nedostatka koja su pokazale prve elektronske cevi – visoka temperatura i mala izlazna snaga su bile dovoljne da se pristupi razvoju tehnologije ka tzv. PUSH-PULL rešenjima,
PP rešenje je razdvajanjem signala na dva tranzistora koji su naizmenično koristili po polovinu sinusiode – jedan je koristio gornji a drugi donji,, se dobila veća iskorišćenost i veća snaga (15W do 25W a uparivanjem u niz i iznas 100W) .
Uvodjenjem PP tehnologije došlo je do naglog širenja modela elektronskih cevi – tetroda, pentoda, … Ovde je dobro objašnjenje problema koje je potrebno rešiti u procesu funkcionisanja elektronske cevi.
Dakle, PP pojačala imaju veću snagu, prividno veću dinamiku kroz veću glasnoću, lakše povezivanje sa širokim spektrom zvučnika (o tome drugom prilikom 🙂 ) ali pokazuju manju preciznost, manji zvučni kontrast izmedju instrumenata i glasa, sporiji odziv, itd …
Tehnologija je kasnije klasifikovana kao Klasa A za SE, Klasa B i AB za PP, itd …
Ovde je prikaz rešenja klase AB gde svaki tranzistor koristi i manji deo drugog dela sinusiode čime se postiže veća koherentnost (sklad) u reprodukciji.
Najbolji pokazatelj ovih teorija je slušni test! Poslušajte isti snimak na SE i PP pojačalu …
Audio Note UK je u svojoj klasifikaciji nivoa kvaliteta uredjaja SE tehnologiju postavio na nivo 3. Nivo 2 su dakle PP pojačala klase A i AB.
Više o tome na stranici Level System.